You are the pattern in the weaving of my existence. You are the secret code that unlocks all that is mine. You are the manner in which I dance, flying from cloud to cloud…You are the answer to all my questions, always unexpected, which raises me from one world to another.You are my sailing boat on the ocean of infinite tranquility and bliss. My most beautiful ark. Your soul has no limits, and it is in my eyes that You are endless…
And thus when I am not asking You anything then, in fact, I am asking You; And when I do not see You – I do indeed see you. And when You are silent You are speaking inside of me; and when you are asleep you are awake inside of me.....

blog

blog

Sunday, 16 February 2014

The land of Belgrade



The land of Belgrade, the land that is my native,
Where in the dawn of my best years,
I'm left alone at my ends,
My youth had faded
With all its gifts of false allusions....

1 comment:

  1. Београд

    Да’ л ћу се вратити?
    Видећу ли скороплаветило твојих препелтених река
    И обезумљени, ослепео град,
    Где била сам срећнија од свих?

    Н. Б., 1944.

    Поновно лутам познатим улицама,
    Оним које ми је некад одузео рат…
    Како је лепо! Овде сам – своја.Код куће сам.
    И као да су ми младост вратили назад.

    Какав залет имају ове успомене.
    И колико година стане у један трен.
    У овај парк сам журила на састанак…
    А у овај дом по свежањ нових књига.

    Овде сам дрхтећи трчала на испит,
    А тамо је сијао строги храм уметности…
    Тугу за њим сам носила годинама
    По свим непотребним и туђим стазама.

    Улице ми пружају руке,
    Дочекују своју заблуделу кћи,
    Али после дуге и потпуне раздвојености
    Не могу да препознам свакој кући лице.

    Знам, прошлости повратка нема,
    Али ипак душом пуном топлоте,
    Ја тражим прозор кроз који је некад Љубав
    тад још непрепозната ушла.

    Отворен је као и некад. Заувек!
    (Као што је неизмерна срећа двоје…)
    А тамо доле загрљене реке
    У плаветилу незамисливом свом.

    И стари парк, и цркве, и „Споменик“…
    О, граде мој опрости ми, опрости!
    Јер нисам крива у својој издаји,
    Рат је измешао све моје стазе.

    Ја нисам твоја! Страница је окренута.
    Са другом земљом везала ме судбина.
    Ал’ увек, читав живот ћу да те сањам.
    И у срцу мом да чувам као звезду.

    (Нона Белавина, 1977. г.)

    ReplyDelete